Autor: Di­mi­tri­je Bo­a­rov


Ovog du­gog to­plog lje­ta vru­ći­na je oma­mi­la i ve­ći­nu “de­žur­nih ured­ni­ka” po na­šim no­vi­na­ma, ma­da je pri­ro­da na­še pro­fe­si­je ta­kva da je “hlad­na gla­va” va­žni­ja i od one pa­met­ne ili kre­a­tiv­ne.
To se ne vi­di sa­mo po ras­pa­lji­va­nju rat­no­hu­škač­ke at­mos­fe­re u „ju­žno­slo­ven­skom re­gi­o­nu” i u na­šim me­di­ji­ma, ne­go i u go­to­vo sva­ko­dnev­nim po­ku­ša­ji­ma da se učvr­ste od­re­đe­ni sta­ri “isto­rij­ski ste­re­o­ti­pi” i da im se, ra­di “čvr­šće čvr­sti­ne”, pri­dru­že ne­ki svje­ži­ji – a sve to da bi se iden­ti­tet­ski te­me­lji srp­ske na­ci­je oja­ča­li pet­pa­rač­kim pri­ča­ma iz no­vi­je felj­to­ni­sti­ke.
Evo, u tom smi­slu sa­mo po­sled­njeg pri­mje­ra. Ti­ra­žni be­o­grad­ski dnev­nik „Blic’’ se po­sled­njeg vi­ken­da, usred ne­sno­sne av­gu­stov­ske za­pa­re, od­lu­čio da ob­ja­vi “do­si­je” pod na­slo­vom “Lju­di ko­ji su upro­pa­sti­li Sr­bi­ju”, a ova pri­ča je čak iz­vu­če­na na na­slov­nu stra­nu, gdje su se po­red “om­če za Sr­bi­ju” na­šli por­tre­ti Adol­fa Hi­tle­ra, Jo­si­pa Bro­za Ti­ta, Dra­gu­ti­na Di­mi­tri­je­vi­ća Api­sa, nje­mač­kog ca­ra Vil­hel­ma II, Edvar­da Kar­de­lja, Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća, Mi­lo­ra­da Ule­me­ka Le­gi­je, Jo­vi­ce Sta­ni­ši­ća, Ra­de­ta Mar­ko­vi­ća, Rat­ka Mla­di­ća i Bi­la Klin­to­na (unu­tar li­sta, do­da­ta je i ko­lek­tiv­na od­red­ni­ca “srp­ski taj­ku­ni”). Pri kra­ju ovog “ljet­njeg do­si­jea” do­da­ti su i spi­sko­vi glav­nih “po­zi­ti­va­ca i ne­ga­ti­va­ca” srp­ske eko­no­mi­je. U ne­ga­tiv­ce se pro­bi­lo ša­re­no dru­štvo: Pe­tar Ko­stić, Ra­do­van Bo­žo­vić, Bo­ri­slav Ata­nac­ko­vić, Da­fi­na i Je­zda, Bor­ka Vu­čić i An­dri­ja Do­zet.
Na­rav­no da bi sva­ko u ne­ka­kvoj “ka­fan­skoj ana­li­zi” mo­gao sa ovih spi­sko­va iz­ba­ci­ti po ko­je ime, zbog “ne­do­stat­ka for­ma­ta” ili iz ne­kog dru­gog “idej­nog raz­lo­ga”, a do­da­ti ne­ke svo­je “fa­vo­ri­te”. Ta­kva su pra­vi­la sva­ke “igre ta­be­la i rej­tin­ga”, igre za ko­ju „Blic’’ oči­gled­no sma­tra da ima ti­ra­žne od­je­ke, pa toj igri pri­bje­ga­va ve­o­ma če­sto (sje­ti­mo se sa­mo iz­bo­ra „Bli­co­ve’’ vla­de ili onih rang li­sta uti­caj­nih lič­no­sti, đu­tu­re i po po­je­di­nim obla­sti­ma, a i po pol­noj rod­no­sti).
Već pr­vi po­gled na spo­me­nu­tu “ta­be­lu upro­pa­sti­te­lja Sr­bi­je” upu­ću­je na za­klju­čak da se ta­be­la ne mo­že ana­li­zi­ra­ti na iole ozbilj­ni­ji na­čin. Na njoj, na pri­mjer, ne­ma ni­jed­nog Obre­no­vi­ća ili Ka­ra­đor­đe­vi­ća. Ne­ma ni Dra­že Mi­ha­i­lo­vi­ća ili Mi­la­na Ne­di­ća, ali su “abo­li­ra­ni” i svi srp­ski ko­mu­ni­sti, od Alek­san­dra Ran­ko­vi­ća i Do­bri­ce Ćo­si­ća, do Pe­tra Stam­bo­li­ća i Dra­že Mar­ko­vi­ća. Još ka­da se pro­či­ta­ju “obra­zlo­že­nja” za one ko­ji su sta­vlje­ni na “li­stu sra­ma”, on­da se za­klju­čak, da je u ovom slu­ča­ju ne­u­mje­sno po­le­mi­sa­ti, do­dat­no na­me­će, jer ne­ma tu go­to­vo ni­čeg ozbilj­no ar­gu­men­to­va­nog i za­sno­va­nog na ne­kim čvr­šćim kri­te­ri­ju­mi­ma, ni­ti se u toj čor­bi mo­že pro­na­ći ne­ki do­pri­nos ne­koj no­voj te­o­ri­ji o “ulo­zi lič­no­sti” u isto­ri­ji. Evo sa­mo jed­ne mo­je “lič­ne ilu­stra­ci­je” u pri­log ovog sta­va.
Pri­je 15 go­di­na, pri kra­ju “Mi­lo­še­vi­će­vog vak­ta” (11. ma­ja 2000. go­di­ne), na za­htjev ured­ni­ka „Vre­me­na’’ pi­sao sam čla­nak po­vo­dom dva­de­se­to­go­di­šnji­ce smr­ti Jo­si­pa Bro­za Ti­ta i u nje­mu sam po­ku­šao da do­ka­žem da Ti­to ni­je upro­pa­stio srp­sku eko­no­mi­ju, ne­go na­pro­tiv, da je on u po­sled­njih 700 go­di­na, “kad su neo­bo­ri­vi eko­nom­ski po­ka­za­te­lji u pi­ta­nju, za Sr­be i Sr­bi­ju, iz­gle­da, uči­nio vi­še ne­go svi Ne­ma­nji­ći, Obre­no­vi­ći i Ka­ra­đor­đe­vi­ći za­jed­no”. Evo ka­ko sam to obra­zlo­žio: “U če­ti­ri de­ce­ni­je Ti­to­ve ap­so­lut­ne vla­da­vi­ne Ju­go­sla­vi­jom, Sr­bi­ja se na­la­zi­la u dr­ža­vi ko­ja je za­bi­lje­ži­la sko­ro ne­pre­kid­nu če­tr­de­se­to­go­di­šnju sto­pu pro­sječ­nog go­di­šnjeg ra­sta dru­štve­nog pro­iz­vo­da od 6,8 od­sto. Po­sle tog du­gog raz­do­blja ne­pre­sta­nog, po­ne­kad i go­to­vo sko­ko­vi­tog pro­spe­ri­te­ta (pro­sječ­na go­di­šnja sto­pa ra­sta iz­me­đu 1956. i 1965. go­di­ne bi­la je fan­ta­stič­nih 9,5 od­sto), ka­da se Sr­bi­ja pod Mi­lo­še­vi­ćem na­vod­no vra­ti­la se­bi i svo­joj tra­di­ci­ji, svo­jim na­ci­o­nal­nim ci­lje­vi­ma i svo­me vo­đi, svo­me do­sto­jan­stvu i svo­joj pa­me­ti, dru­štve­ni pro­iz­vod je u na­red­nih 13 go­di­na – imao pro­sječ­nu sto­pu pa­da od oko 5,5 od­sto (kad bi se uze­la u ra­čun i ka­ta­stro­fal­na pro­šla go­di­na NA­TO bom­bar­do­va­nja, pro­sjek bi pao još ni­že). Na kra­ju pro­šlog mi­le­ni­ju­ma, u od­no­su na post­ti­tov­sku kul­mi­na­ci­ju pro­spe­ri­te­ta (1986.) dru­štve­ni pro­iz­vod SRJ bio je za 57 od­sto ma­nji, a u od­no­su na go­di­nu Ti­to­ve smr­ti (1980) ni­vo je bio ma­nji za 54 od­sto.”
Od tog tek­sta iz 2000. go­di­ne do da­nas – ma­lo šta se pro­mi­je­ni­lo, pa Sr­bi­ja do­i­sta tre­ba da se upi­ta za­što je u po­sled­njih 25 go­di­na ima­la ne­ga­tiv­nu pro­sječ­nu go­di­šnju sto­pu pri­vred­nog ra­sta od pre­ko 1,7 od­sto. Ma­lo je to­li­ko ne­u­spje­šnih ze­ma­lja na ku­gli ze­malj­skoj.
Na kra­ju ovog ma­log osvr­ta na neo­d­go­vor­nu ljet­nju igru “glav­nih upro­pa­sti­te­lja Sr­bi­je” tre­ba pri­mi­je­ti­ti da se ne­ki na­vod­no učvr­šće­ni ste­re­o­ti­pi u srp­skoj pet­pa­rač­koj isto­ri­ji na­pro­sto me­đu­sob­no su­ko­blja­va­ju. Na­pri­mjer, stal­no se po­ku­ša­va sa učvr­šće­njem pri­če ka­ko je ide­ja Ju­go­sla­vi­je bi­la po­gub­na za Sr­bi­ju (valj­da da bi se oprav­da­la ide­ja Ve­li­ke Sr­bi­je), a sa dru­ge stra­ne se Jo­sip Broz Ti­to i Edvard Kar­delj op­tu­žu­ju da su (kon)fe­de­ra­li­za­ci­jom Sr­bi­je raz­bi­li Ju­go­sla­vi­ju. Pa ako ni­je bi­lo do­bro ono pr­vo, za­što je bi­lo lo­še ovo dru­go.
Pe­šča­nik.net